Korona sustav

May 1, 2020 § Leave a comment

Ajde, jadna, napni se, daj nam teksta. Jednog, čak ni dvoga. Jednoga, ali tvoga. Ajde jadna ne bila.. Može i onaj pičkin dim da se reciklira. Sve možet!

Acikica.gmail

 

Da se skinem ja, onako malo sa ramena da zgrnem, želim to već neko vreme, da zbacim obuću, da mi zaškripe nokti po kamenu, da legnem, da mi se očita trava na obrazu.

Kako me je globalna vazdušna opasnost zatekla u dubokoj rekonstrukciji. Napolju zastoj, respiratori, gas maske, solidarnost i strah. Unutra tišina. Lagodna mi je tišina. Umirila sam se. Dani i meseci odricanja i invalidiranja ega. Kako je udobno, kako je lakše, kako je toplije sa ovim očima mekšim, ovo stanje unutrašnje nezaštićenosti. 

Da legnem malo, da se odmorim, da razmislim, gde li sam krenula, da podignem suknju da pokažem krvavo koleno, da oližem znoj.

Ne razređujem više krv lekom za razređivanje krvi, šta će mi. Prestala sam samo tako jednog dana. Ne plašim se. Meso ne jedem, ne treba mi. 

Sramežno sam letos, u avgustovskoj noći, skočila sa doka u gustu tamnu vodu masnu sa malo meseca, zaranjala izranjla sporo, sa nekom ukočenošću se kretala kroz vodu, manje plivajući više uranjajući, priželjkivala sam da me neko snažno uhvati za ruku i izvadi me iz tog mraka i uvalja me u suvi izdrobljeni pesak, da me velikom šakom pomiluje po kosi i ponese oslabljenu.

Izbegavala sam onog seljaka na Bajloniju, prodavao je neke sireve umotane u list od vinove loze, sa nekom koricom malo buđave, lep ukus, jednom mi je energično ispričao, onako rumen plave oči tiho priča kroz širok osmeh ali brzo, da bi voleo da se vidimo da popijemo on i ja kafu, kaže vidi da sam nesrećna, kaže ja ću da ti gledam u šolju, tu smo sa Fruške gore, ćerka mi je tehnolog, što li te ne pazi taj tvoj, upita me.

Da se pridignem, lako da skočim, lice da umijem, decu da zagrlim, šumu da udahnem, bosa da izađem, da se zatrčim do potoka, sreću da osetim.

Gledala sam jednu ženu, izgledala je kao plesačica, držala je telo kruto, kosu se jako zategla, okretala je glavu sporo a precizno po nekoj pravoj liniju, pogled je držala malo iznad, sporo je zatvarala i otvarala kapke, novinarka iz Beča, sedela je pored mene, postavljala je neka nepotrebna pitanja, zapisivala je sve što je čula, nije bila prisutna, samo je gomilala, rukopis je je krupan ispisan uredan, pričala je da kada zažmuri u njenoj je glavi okean, i onda ona tačno po bojama koje se smenjuju zna sve o emocijama u njoj i oko nje. Naivna neka žena.

Sve mi je važno a od svega sam se odvezala, kapiraš to. Polomiti navike, šmrkom isterati loše šablone za koje nisam imala muda pre, odreći se svega, stanje kao da sam spremna za smrt, sve mi je važno, snažno volim, volim ludo volim beskrajno, opijam se ljubavlju, patim još jače još temeljnije, opijam se patnjom.

Uskupila sam se, vreme mi je bilo da prikupim kamenje – Postoje vremena kada se kamenje razbacuje, ali postoji vreme kada se kamenje skuplja.

Zapušenje

May 18, 2017 § Leave a comment

Kako se osećaš?

Kada ubadam sebi ovu injekciju u stomak tu se raspadnem, oblije me svest i samosažaljenje, a u međuvremenu, ustvari slično.

Zašto plačete? – Rekli su mi da imam tromb, ovde. Pa kakav je način da plačete, ajte molim vas, pa nećete suzama skloniti tromb. Zalupi vrata vaskularne hirurške ambulante.

Gle napolju neka plavuša, slini na hodniku, mislim se ženo saberi se, kako je meni svaki dan vas gledam razne, upijam te vaše muke, brinem te vaše brige, a kući ne znam šta ću sa ono dvoje dece, grlim ih snažno mislim iscediću neku ideju. Trčim neko vreme u klompama, srljam hitro panično samo žderem ne zastajem.

Nadežda, šta sa vama da radimo, dođite sedite ovde, sad će hirurg da dođe da vas pogleda. Sačekajte.

Dobro, čekam. Ali ja ne mogu više da čekam, mogu da se skinem gola ovde da bolje vidite gde me sve boli. Opet ona, gde je boli, sve nas boli, zna li neko gde mene boli, rekla sam ne mogu više ja ću da odem, hronično sam ljuta,  ja sam poražena, ja nisam ovako htela, ja sam požrtvovana, ja sam ponižena, mene je sramota, nisam srećna.  Evo kažem:  sramota me je, gde sam pogrešila, snaćiću se, hoću bre da živim, da mi leti kosa i haljina letnja. Ja hoću da imam kuću i baštu, ja hoću da hodam vesela  bosa.

Sedite Nadežda, kako ste?  Ćutim i gledam napumpanim očima odkud to pitanje hirurže pitaš pozno.  Pa da, da ste dobro ne biste bili ovde. Vidite, taj tromb, mi vas smatramo životno ugroženom, nikad ne znate kada će da se otkači i da ode na pluća ili srce, velike štete može da napravi. Lezite 7 dana ne pomerajte ruku strogo mirovanje injekcije u stomak za razređivanje krvi dva puta dnevno.

Sedam prolećnih sporih dana, razvlači se između dve igle tanke oštre koje sebi u stomak zarivam, tu mi se vreme zaustavlja pa me tu najviše zaboli gde sam, tu gorko zejecam, nekim glasom koji nije moj, nekako je dublji. Tako isto jecam gorko ali  kratko pod tušem kad se osvestim, samo na kratko dok mi se niz telo sliva meka sapunica i otkiva belo telo sa plavim venama. Sporo, ali ja vidim menja mi se telo, zrelo je. Ne mogu više da čekam.

Hitna pomoć

August 5, 2016 § Leave a comment

A iz kog sela je tvoja mama? – Ne, rekla sam da moja mama voli prirodu, mi bismo voleli da živimo u prirodi, da imamo kuću sa dvorištem.

U toploj dalmatinskoj noći vetrić mi donosi crticu razgovora pregorele doktorke iz hitne pomoći suvog špicastog lica, moje vršnjakinje koja eto letuje sama, i moje sedmogodišnje ćerke Krune.

Došla je sama na letovanje, razvila skromno peškir na plaži, providna torba sa nekom letnjom literaturom: čitam da i nema baš stila – a i da ne mari.

Pristiže na plažu opremljena četvročlana porodica iz Slovenije, nabacuju plažne rekvizite po njoj, ona se uskupi i pomeri translatorno desno. Taman je na tvrdom kamenju uspostavila malecki komfor i kiselkastim osmehom opravdala nemar plažnih suseda, sada pokušava da nastavi  da uživa i blago paničnim pogledom uskoro stare devojke kojoj je već frka, razgleda okoliš i pita se da li sem svih ovih ljudi sa decom i onih par baba i tri mlade devojke dolazi neki komad na ovu divnu plažu?

Decu ona voli, ali ovde-sada ona decu ne voli.

Iz kristalne vode pune vesele jugoslovenske graje sa prizvukom izgorelih čehoslovačkih turista, zalete se maleni dečak i mrežicom za hvatanje ribica ošinu očajnu doktoricu iz Novog Sada, na privremenom radu u Dervenišu u nekoj bosanskoj zabiti. To je zvučalo bolno kao zvuk šibanja, otac ga ne opominje, ona se osuši još više.

Taj čin šibanja rekvizitom, gnevne devojke za udaju, sa jakom frustracijom da se uda, vidno onemogućene i neprilagodjene, skoro me je zaboleo kao šamar koji sebi lupim da prestanem da lebdim u svom privremeno organizovanom životu. Jao kad se lupim kad se prospem po klizavim pločicama se sručim u nepoznatom klozetu.

Tako ja razmišljam o ovoj nesimpatičnoj ženi o kojoj sam brinula onoliko koliko sam je i videla kroz hortenzije dok je gazdarica apratmana fotografiše na terasi – pa da okači sliku na fejsbuk između puno selfija koje je napravila, kako kaže: pa poveća vidljivost (ali da prvo malo na muku baci udvarača koji skoro nije ni prolazio njenim sokacima).

Onda nastavim o svim nepreležanim emocijama i stahovima, o brigama oko nejakog sina, i da li su uopšte prošle, o hitnoj pomoći koja nas je vozila onog decembarskog mračnog jutra,  o bolničkoj sobi, o boci kiseonika koju su vozili pored nas, o ljudima koji su otišli, o ljudima koji nikada neće otići, o ljudima koji su se ugasili, o ljudima koji ne mogu da se uključe.

IMG_7692

Pusti me čoveče, vidiš li da nosim medicinski otpad

September 2, 2014 § 3 Comments

Jednog sparnog posleporođajnog jutra, kada smo tek rođena beba, porodilja i otac u oštećenom autu neuklopljenog prosvetara krenuli ka bolnici da uzmemo skromnu vrećicu-poklon od grada za bebu, ugledah jednu ženu sa velikom plavom vrećom koju je zaustavio vozač auta ispred nas u bolničkom krugu da se informiše i napravi mali zastoj, pročitah joj glasno sa lica: Pusti me čoveče, vidiš li da nosim medicinski otpad. Glasno se zasmejasmo, otklonismo onu bezličnu setu sa znojavih lica.

Pusti me čoveče, vidiš li da nosim medicinski otpad, vidiš li da vučem u kesi naizgled kabastoj i laganoj, teške boce gorčine koje prave nesnosnu buku. Pomeri se malo, izvini žurim, da odložim ovaj otpad koji skrivam pod krevetom, žuri mi se skiknuću, izustiću zelenkasti otrovčić i ljutu suzicu, upiškiću se ovde pred svima, molim te pomeri se, vidiš li da nosam medicinski otpad.

Hej gde si, izgledaš mi seksi, izgledaš mi kao ona izmaglica u strasti telesnoj, izgledaš mi kao ona ideja koju u snu milujem,  a u danu uzdišem. Čekaj, s tobom ću posle, idem samo da odnesem neki medicinski otpad.

Pusti me čoveče, vidiš li da sama skupljam ovu trpezu, vidiš li da istresam plač i suzu, pocepanu čarapu na prstu krijem. Vidiš li da žvaćem suvu prežvakanu tvar koja suši ovu žeđ, koja guši nemo grlo,  vidiš li da hramljem da zglob iščašeni vučem.

Pomeri se malo čoveče, vidiš li da sam nevesela, napunila mi se ova kesa otpada, niz butine mi se sliva neka topla tečnost, ne znam da li je krv.

Rekoh joj za sebe, tiho:  Sačekaj ženo, sneno, vidiš li da kose duge miluje ti vetar, haljine se tvoje svlače lake letnje. Uskupi se malo zašto praviš buku.

True story

January 20, 2013 § 5 Comments

Sve Vam  je to Madam pičkin dim. Slušam i gledam u čoveka visine 215, zelenih očiju,  velemajstora u šahu, kikboksera,  ispred kabineta gde nam deca pohađaju čas muzike. Lejdi, da izvineš, sve je to pičkin dim. Slušam ga pažljivo, moglo bi se reći radoznalo, magistra elektronike, bivšeg vojnika, skarfejsa, (od operacija tumora na čeonom  režnju),  čoveka ozračenog  radijacijom koji je tužio vojsku,  i dobiće stan od države,  sa metiljavom suprugom magistrakom matematike koja je pre začeća imala matericu obraslu miomima, njih 9. Njega slušam. On mi rešava dileme i daje odgovore.  Sve Vam  je to Madam pičkin dim,  poručuje mi u poverenju, odmahuje rukom ali  drži odstojanje. Prvi put ga vidim, a znam da je iz Bataje stigao do bolnice Narodni front  za 7 minuta, kada mu se gospođa zamalo nije uskratila života od loših vesti.  Lekari su bili rešeni da uklone matericu i prateće organe, da je liše reprodukcije.  Vuk Bojović, himself,  je spasao najgoreg, telefonskim pozivom u pravom trenutku.  Spasili su ženinu matericu, rodila je muško dete malo kasnije. Malog sam videla prošlog časa kad je bio s majkom, nežan je i deluje krhko.  Moj sagovornik priča brzo i prijateljski, umereno glasno, na momente gnevno.  Takva neposredosnost u hodnicima za čekanje dece se retko sreće. Šta je navelo čoveka od 43 godine, vojnog penzionera, građe spremnog kikboksera da mi pristupi  dinamičnim monologom, tempa navežbane recitacije s puno didaskalija, i podeli sa mnom svoja uverenja velikog  bivšeg patriote i obozavaoca majke i žene.

Ja inače ovih dana, ne znam gde ću, niti znam šta je život niti znam šta je smrt,  a izvesno  je da mi je tesno. Nešto sam se sad skoro za praznike opet nahvatala weltschmetza  i  intropsekcije, opet sam videla neku decu na teveu kojima je poštar,  koji od jula štedi za novodišnje paketiće u Kuršumliji, odvezao na traktoru sa nekom korpom pozadi, po nekom blatu do nekih skupljenih krezavih ljudi  u vukojebini paketiće.

Ovaj kikbokser šahovski velemajstor, reprezentativac,  između rečenica  sa p… dimom koje su se volšebno pretvarale u rečenice sa pičkinim dimom,  u kojima mi se obraća sa Lejdi, grčevito je ponavljao da su deca sve i sabirao mi je, tu u hodniku, ispred kabineta za muziku kako bi bilo dobro da rodim još dvoje, pa  da spojim.

Kako? Kako da rodim, vičem u sebi.  Pa ja sam,  na pola sam puta već  izašla odavde,  iz ove zajednice u kojoj sam ja portošen čovek i zabrinuta žena.  Ja nisam ovo ovako volela da bude. Moji dani su mi teški i nepredvidivi. Stay tuned.

Kako sam osetila Weltschmertz na liniji 41

April 17, 2012 § Leave a comment

Uobičajenog jutra, Kruna i ja, sumnjivih frizura jer puštamo kosu, dok nas je vozač trolce oštrim gasom pobacao po onim sedištima za stare i majke sa decom, ugledah jednog gospodina koji drži neke velike rentgen snimke uredno složene naslonjene na kolena. Vidim: krupnog čoveka, u 50-tim, šiljatog, sa onim paprika ciplelama na špic, velikog lica, jasnog pogleda, sa velikom burmom i čistim licem i pogledom. Objavljuje nama, saputnicima, da se vraća sa kontole, nema rak, ima unuke, nije vodio suprugu u restoran više od dvadeset godina, sve to govori ozarenog velikog lica, velike mu beonjače ispod širokih mekanih obrva. Lep čovek.
Nedavno sam dobila sms iz Nigerije, moj jedan dobar ortak mašinac na gostujućem radu u Abuji se setio mog nezaposlenog oca građevinca, pita me zna li engleski, pa da proba da ga zaposli. Moj otac ima 62 godine, ovu ideju je primio sa oduševljenjem, optimizmom i strepnjom, ipak je nezaposlen na birou, 90-tih je imao malu građevinsku firmu, živeo je burno, pre nego što se potpuno urušio finansijski i emotivno kupio je veliki motor, poslednje dve godine nema ni 100din kod sebe, prodao bi motor da upiše kurs jezika. On i majka pišu CV i referenc listu, pravda mi se gde je i koliko radio, mislim se u sebi, da li ovo može biti bolnije. Žao mi je tata, there is no country for old man.
U maloj prazničnoj izmaglici vidim neku decu na teveu, iz nekog vrtića u nekoj nepoznatoj opštini pa u malom mestu u toj opštini, idu u posetu ometenima u razvoju, deca su došla da im ukrase uskršnja jaja, a daunovci im pišu čestitke zahvalnice drhtavim slovima i grle ih. Svi vi, dođite mi u zagrljaj, da vas stisnem.
Jutro kišno depresivno postpraznično, ja na svom uobičajenom mestu za nejač u troli, okrenuti smo tête à tête: majke sa decom ka starima i bolesnima. Dok naš saputnik iz separea hvata svog drugara koji preleće koridorom zbog faking vozača koji startuje oštro i momentalno, ne čeka da se disejblovani smeste, kreće razgovor o vađenju krvi i prostati. Kasnije ću ih detaljnije pogledati, trenutno perifernim vidom opažam izlizane somotske pantalone i jeftine cipele, naslonjene šake istrošene, šake radnika. Kad su istresli priču o krvi i jeftinijim laboratorijama u gradu, gde se može uštedeti fantastičnih 100 dinara, upita ovaj do prozora, kad se vraća ćerka, u petak, odgovori, dolazi tri puta godišnje oko praznika, – šta ćeš. Počinje priča o onoj debeloj sa dvanestog, ahaa komšije su, fini ljudi.
http://www.youtube.com/watch?v=8EoukRWQ-ec

No, Thanks for add

January 11, 2012 § Leave a comment

E, rodila se ljubav, videla sam. Nije prava, izrežirana je, sami su podelili uloge. Ali nije to ljubav kao da se ljube i to, ovo je više nemotivisan koristoljubivi odnos, menjaža na najnižem nivou, ja tebi hardver ti meni softver. Oboje su veseli, podmireni su, oboje su dobro prošli.

Videla sam još jednu, scenu u izmaglici sećanja, dvoje su toliko tiho razgovarali i udisali se kradom, sitnili nastajuće zadovoljstvo do granula najukusnijeg znoja. U centru ljudi. On je očaravajuć. Ona je nesigurna. U prestupu su. To ih ubrzava. Odlažu ovu neizdrživu slad.

Suočila sam se sa jednim čovekom, lepo sam ga pitala zašto nije dobar a mogao bi biti, ima srce i mozak da bude dobar, a ne želi da bude. Bolelo me je to, podrhtavalo mi je telo- suze i glas sam pustila u vapaj i krik. Ne verujem da će biti bolji. Bar sada zna šta mislim. Rekla sam mu i da je prek. To me je razumeo.

Primila sam skoro nekoliko jakih udaraca od nekoliko žena uništene psihe. Ljuta sam na njih. Razboleti psihu i dobiti šizofreniju danas je najlakše.

Samo retko žene mogu da ostanu nepokorene.

Accept Terms/ I don’t accept

November 14, 2011 § Leave a comment

Svaki dan vidim žene i sve im se više divim.

Više puta sam čula na raznim mestima gde starije žene i majke sedeći pored ognjišta: strahuju da ako padnu na ulici, hitna pomoć će ih zateći u poderanim gaćama. A zadah zapuštenog smežuranog tela, a tragovi pogurenog oskudnog života, a ožiljci, a poispadali zubi a dlakave noge, a urasli nokti, a to što su pale,  ne, ne to: nego poderane gaće.

A jednom sam videla ženu koja je sedela je sa čačkalicom u zubima, sa frizurom: minival-na-temenu-sa-strane-izbrijano, sa velikim naramenicama koje su joj upale u vrat, imala je i podvojak, krupna žena, bila direktor neke topionice u Petrovcu na Mlavi, ekonomista, voljena i pravedna upraviteljka, vladala je masom od 150 muških radnika. Ono njeno dvoje dece i onaj njen mužić su joj nekako sedeli ispod miške, nadkrivala ih je, ona je možda i dobra domaćica.

Redovno u mojoj ulici viđam jednu visoku ružnjikavu modernu ženu, nosi 42, kraća frizura, killing parfem, savršen autfit, kreće se nekako mirno onako velika, nikad joj nisam uhvatila pogled jer ima neke oči koje gledaju na neodređeno napred, obrađuje neke informacije, she is with pilots.

Zamišljam jednu ženu, ima veliki auto i veliku kuću i velikog muža i veliku decu, ima plavu kosu i crne naočare, ne govori mnogo, lepa je, ima velike probleme, žuri na kurs norveškog jezika, ima hladne oči i lepo je vaspitana, ona može da napravi preokret.

Više puta sam čula na raznim mestima gde sedi grupa maznih mekanih djevuški da strahuju ako se ovo ili ono Njemu ne svidi, iskidaće im se paperjasti oblačci ideala kojima dojene su još od Zlatokose, a ne haju za praznim putanjama u praznijim pričama, negovane pod velom: neka je, pusti je..A tako su lepe kao da je samo to dovoljno, živeće lepo to je verovatno.

Me, Maman

December 8, 2010 § 3 Comments

Majka sam.  Kada sam saznala da imam žumance u sebi, dozvoljavala sam sebi izvesne luksuze. Da reagujem necenzurisano, bez rolovanja u rolnice, da reagujem burno, da plačem glasno da pokazujem  strah i grohot, emocije u javnosti  i mnogo toga još. Ionako ću moći da se upakujem iza neuračunljive trudnice, napumpane hormonima. Negde sam pročitala da čuveni i dosadni izgovor -PMS, je ustvari pravo stanje žene. To je ta esencija. Pravo lice.  Na vetrometini ega,  na obronku šizofrenije. Kao, to je zbog hormona, oni manipulišu sirotom rasčerupanom ženkom, natanjila je živce, pogled joj je fokusiran, udariće.

I onda posle tog žumanceta, rastem rastem, pa se bebé mrducka, pa mi se organi ispomeraju, pa se onako troma svaki čas penjem na visoki ginekološki sto: širi noge, jedi zdravo, gnezdi gnezdo.  Pa mali crni nejasni papirići ultrazvuka- Rorschachovi testovi.

Samo, ima u toj trudnoći puno da se radi. Treba počistiti sebe. Treba se povući  i otkazati, podrediti se, izopštiti iz kružoka, ne piti ne pušiti, ne veseliti se previše. Ne možeš ni na festival autorskog jer će ti se piškiti na sred projekcije, ne možeš na večeru jer ti se ne jede baš to- nećeš sirće, ne smeš svež kupus da ne dobiješ listeriozu, danas moraš da se najedeš sardine od čijeg mirisa pozeleniš, sve za čedo- da bude inteligentno. Na sve strane svi te nešto lože: i ovo za sardinu sam bila naložena. Koliko sam samo sardine pojela s’ naporom tigrice.  Pa još kad te svi nešto zapitkuju: o polu, terminu, prognoziraju: rodbinke, frizerke, napoznate babe, slučajne prodavačice magle, posrćući rukom ka tvom stomačetu.

Na momente sam imala osećaj da su moji prijatelji odustali od mene. Da sam osamljena u graviditetu. Menjam mali vlažni klub za Ciciban klub.  Bez obzira koliko su ti novi transferi predodređeni, ipak treba očuvati sebe. Ne treba se pretvoriti u majku po zanimanju.  Majke po zanimanju je lako prepoznati: opsednute su detetom,  ko šta dete o kome o čemu o detetu s kim s čim s detetom, pustile su guzu, ne izlaze-  nije prikladno, forsiraju smoki i sokiće deci, devojčice u jako roze oblače i vezuju im repiće-palmice.

Poput nekih žena, koje ne žele da ih obstacles poremete, odvezla sam se do porodilišta kao da to nije ništa, a moj porođaj je već bio počeo. Porodih se. Brzo. Ne pustih ni glasa. Rešila sam da budem izdržljiva i dostojanstvena nasuprot razdirućem bolu.

Kako sam samo plakala u jedinstvenom naboju najsnažnijih emocija, kada mi se utroba oslobodi, kada je ugledah. To bićence koje rodih. Rodili ste ćerku: 3 kg, 50 cm, Stavićemo Vam broj, možete li da mi pročitate broj :Vaš i bebin, proveravaju da li sam svesna.

Nije Vid- Kruna je, Prvi je April, Porodila se Nadežda, majkemi, rodila je devojčicu.

Kako sam je gledala onako majušnu i rozu, bila je malo tremorozna- drhtuckala je, možda sam joj bila tesna. Jao kako mi se sviđa, mnogo mi se sviđa! usliknuh veselo i potapšah sestru koja mi je pokaza.

Razgibavanje : kukovi i pupkovi

November 22, 2010 § Leave a comment

Ionako razmišljam isprekidano, samo esencija, bez previše objašnjavanja, samo ključne reči, samo važne stvari, filteri, halteri, letenje.

Tako i komuniciram, isprekidano i šturo, ne umem da easy chatujem,  ne želim da se cenkam, stroga sam. Stroga sam i prema sebi, stidljiva sam, često i pocrvenim. Ljubazna sam, mislim da imam prevelike šake,  gledala sam Gondrijev kratak film o njegovim velikim  šakama, i on je imao trip sa tim šaketinama…

Rizikujem često, može biti da sam hrabra iako me jedna profesorka u Gimnaziji procenila kao srnu: preplašeno delovah.  Može biti da sam gruba, ali ljubazna.  Ali ipak pravedna. Meni je važno da razumem.

Procenjujem:  sve se broji, nema nisam znao. Ne opravdavam stvari, ljude i događaje, nema odustajanja, samo hard kodiranje. Nisam tolerantna, majkemi. Znam da to kao nije ispravno, ali bar sam iskrena, ne tolerišem ljudsku glupost, nemam razumevanja za šarlatane i lenjost iako sam i sama kadkad šarlatan i lenjivac, nemam tolerancije za jednoumne paramecijume koji se žale,  izluđuju me divlji ljudi.

Ushićuju me neke stvari, inspirišem se, ložim se, hitra sam. Nisam oduševljena ljudima koji životare, to su čitava krda: životaraca… ali moram da priznam da kadkad volim da se ubacim u to stado i malo se odmorim.  Začudim se kad kasirke u Cemarketu ubacivanjem računa i kusura u moj veliki dlan, zbace moj štit i zagolicaju me k’o devojče: krenem da se kezim, da govorim meko i slatko, da budem ϋber senzitivna, čak se interesujem u tom zanosu: kako su Vaši, pozdravite unuka. Što bi rekla Milica Tomić, parafraziram: one su korporativne pokretne reklame u crvenim majicama bodreći Srbiju radeći previše – divne namučene uredne i skromne srpske domaćice, jeftinih frizura i jeftinih zuba, loše obuće, ljubazne – razoružavahu me, golicajući.

Nekad mi stvari izgledaju prosto, kao sve mi je jasno, precizno sam procenila: ako mi ne dođe odmah, onda odustanem, preformulišem search, to mi  je od Gugla, skeniram, instant:  hitro- fokus-levo-desno-pretres-ima-nema-bajat sajt-dobar sajt-aha… evo ga.  Slično i sa ljudima:   usrkavam brzo ono što mi je važno.  Fejsnjuzfid: isti šablon, brzi skrol, apdejt moje baze, nemam ja vremena. Važno mi je da razumem.

Ionako je potrebno  trideset sekundi da nepoznanca procenis da li ti paše ili ne, nije neophodno da varniči, više taj talas, mehur i dodir – osjećaj(hr). Mešanje tih fluida, te čestice, taj kvik sken i smeštanje u direktorijum, za muškarce je lakše, ima ih svega nekoliko tipova: možda šest ili sedam ugrubo. Sa ženama je još lakše: manje tipusa a više kvazi varijoznih provinijencija.

Ne znam da li mi je učenje nemačkog  pomerilo težiste rečenice, na čudna mesta mi dolaze glagoli, čini mi se nekako nepismeno, ali možda to ustvari radim i namerno, kao nevešta sam na  srpskom, kao nije mi maternji,  kao zamena identiteta, dozvoljavam sebi  tu igru, ulazim u uloge, maskiram se, vrckam, namigujem.

Postoje one neke rečenice koje mi povremeno zatrepere u glavi, tako me je pre par godina Stevan Vuković, umetnički direktor SKC galerije, i izuzetan tip, prilikom konsultacije oko neke literature za diplomu, onako nekom zadovoljnom intonacijom sporo upitao:  Na kojim jezicima čitaš? – na engleskom i nemačkom, odgovorih, iako sam tada, više zbog toga što uživam u velikim masnim knjigama /sleš/ slikovnicama, redovno posećivala Gete Institut i dovlačila kući svu tu literaturu sa polica za Kunst und Architektur, i naravno Landschaft Arhitectur, više zbog slika nego zbog teksta. Pa kad sam vizuelac. Važno mi je da razumem.

Ima još jedna važna rečenica, kada me je Višnja pitala: Jel imaš rende? Rende i kikotanje su obeležile početak divnog prijateljstva u retko lepoj ulici.

.